Oduvek sam volela kvalitetan crtež. Onaj koji ne mora imati ni trunku boje, niti puno linija da bi preneo suštinu. Iako sam crtanje ostavila iza sebe još na kraju srednje škole, nikad nisam prestala da se divim dobrim ilustracijama.

I tako kada sam još pre koji mesec naletela na Pascal Campiona na twitteru, znala sam da ću kad-tad preneti deo njegovih radova ovde. Pascal je animator i ilustrator iz San Franciska sa pozamašnom biografijom punom klijenata kao što su Dizni, Pixar i Cartoon Network. Ali njegovi radovi koje ću ovde izdvojiti nisu ni za kakav veliki i zvučni projekat. Ovo su radovi koje on objavljuje skoro svakodnevno na svom blogu i twitter nalogu, a pričaju priču o svakodnevnim sitnicama.

Da ne bih puno opisivala koje su to sitnice, pustiću slike da pričaju same za sebe…

a VERY hot day

Lazy Sunday Mornings

Trains

Ono što me oduševljava u ovim radovima je jednostavnost oblika i lepršave linije. I boje. Tako lepo barata tonovima i osvetljenjem da me svaki put oduševi. Ne znam za vas, ali meni svaki od ovih radova uspe da ispriča neku priču u sekundi.

U ovom videu Pascal priča o svojoj crtačkoj supermoći, o emocijama u umetnosti i koji su to momenti koje poželi da ovekoveči. Vredi pogledati.

Shaving

Warm

The Breakfast moves

PS. Mislim da ne moram da naglašavam da sam jedva odabrala koje slike da stavim, zato trk na njegov sajt, blog ili twitpic da ih pogledate još!

I naravno, klik na sliku da je vidite u punoj veličini.

Kako se vama čine?

Ne, ne mislim na dobro poznatu seriju, ako ste na nju pomislili. Nije da baš mogu da pričam o vremenu kada se još nisam ni rodila, ali mogu da vam pokažem šta imam iz tog vremena. Tj. šta moja mama ima.

Još kao mala sam obožavala da listam ovu veliku knjigu, odnosno 29 brojeva tinejdžerskog časopisa iz sedamdesetih godina, uredno ukoričenih. Tina, magazin za djevojke iz Zagreba.

Pre chatova, mailova, facebooka i svega, po časopisima su bile popularne rubrike tipa Dopisujmo se. Ono što mi je posebno drago je što je ovaj časopis spojio moju mamu sa prijateljicom sa kojom se i dan-danas čuje, bez obzira što se nisu godinama videle. Eno ih tamo, pišu pisma i dalje, i to obavezno penkalom. Probale su i e-mail, ali kažu da nema dušu :). Zato ovaj post svečano posvećujem njima dvema. (Silvija, ako čitaš ovo, osećaj se prozvanom :)

Ne znam da li ste ikada čitali nešto što je toliko staro, ali meni je užasno bila zanimljiva modna rubrika, i do beskonačnosti sam mogla da gledam modne skice. U svakom broju po par nacrtanih modela, često i od ruku čitateljki. Potpuni hipi šareniš :).

Umesto da ovaj post opteretim slikama, bila sam vredna pa sam svih 29 naslovnih strana slikala i upload-ovala na svoj flickr. Trk ovde ako vas zanima kako su izgledale. Ko zna, možda nekom posluži kao inspiracija… ili avatar :).