Pravo da vam kažem, oduvek sam volela simetriju. Zapravo, ona je bila jako dugo moja polazna tačka za bilo šta što je trebalo nacrtati ili napraviti. Šta god, samo da je pod konac, i s’ jedne i druge strane. Koliko je to dobro, toliko je i loše, tek sam kasnije shvatila. I uspela da se malo oslobodim toga…

Međutim, ovi geometrijski radovi koje radi Andy Gilmore me pogađaju u tu neku “pixel perfect” crtu. Smiruju, i golicaju maštu u isto vreme :).

Divni su, zar ne?

P.S. Juče mi je, skroz slučajno, promakla dvogodišnjica ovog bloga… Da, da, već pune dve godine se čitamo :). Hvala vam dragi moji na komentarima i podršci, i online i offline. Ćeraćemo, pardon, čitaćemo se mi još! :*

And Now for Something Completely Different! :)

Retko kad gledam TV, i malo šta me može zadržati na određenom kanalu. Međutim, neke stvari mogu da uhvatim i u poslednji minut emitovanja pa da se opet nasmejem. Kao recimo Monty Python’s Flying Circus. Cirkus, u svakom smislu te reči. Na sebi svojstven, britanski način.

Malo sam kliktala, pa otkrila da je autor svih onih genijalnih, vrlo često wtf izazivajućih animacija i ilustracija koje se prikazuju između skečeva gospodin Terry Gilliam. Najčešće inspirisan slikama Hieronymus Boscha i Pieter Bruegela (o kojima bih mogla ceo post izdvojiti posle ovog istraživanja), uspeo je da pravi ovakva čudesa tamo negde sedamdesetih godina prošlog veka. Miks stilova, sama poenta cele serije (ako je uopšte ima), i taj preko svake mere uvrnuti britanski  humor daju ovaj rezultat:

The shows were composed of surreality, risqué or innuendo-laden humour, sight gags and observational sketches without punchlines.

Za one i dalje neupućene, preporuka za gledanje: legendarni Ministry of silly walks, moj omiljeni Silly Job Interview, i skoro otkriveni Nudge Nudge.

PS. Ovo verovatno nije za svačiji ukus. Smatrajte se upozorenim! ;)

Ne, ovo nije fatamorgana, vi zapravo vidite novi post na blogu :). Pre nego što nastavimo, odmah bih da istupim i prihvatim sve optužnice što me ovoliko nije bilo. Sa pravom ste me pitali kada će novi post, povremeno i prozivali, predugo me nije bilo. Guilty as charged…

Razmišljala sam koja tema bi bila dovoljno dobra za moj comeback, da mi, ako ne opravda, onda makar ublaži odsustvo… I smislih. Hrana. Ne znam zašto, ali mislim da takva tema ne mož’ da omane ;). A i ne znam o čemu bi drugom pisala obzirom da sam do pre par dana bila u all you can eat fazi, u narodu poznatijoj i kao ispitni-rok-u-kom-si-se-nameračio-da-daš-najteži-ispit.

Nego, da ne biste puno čekali, da mi odmah pređemo na stvar:

Oni crtaju i kuvaju

I to kako crtaju! They draw and cook je blog koji su Nate & Salli pokrenuli sa ambicijom da kače ilustracije sopstvenih recepata, koji se kasnije proširio u savršen bućkuriš namirnica koje postavljaju ilustratori iz celog sveta. Kada vam ponestane inspiracije za kuvanje (ili za crtanje), a vi trk ovde. Najrazličitiji recepti, stilovi, eksplozija boja… osuđeni ste na inspiraciju čim otvorite sajt.

Ispeci pa reci

Ili, u ovom slučaju – smisli, skiciraj, pa ispeci. I naravno pojedi ;). Ako su vam prethodne ilustracije bile previše haotične, postoji i malo drugačiji pristup. Odmeren, promišljen, sračunat. Skiciran samo ovlaš, ali sproveden do detalja. Kako to radi Grant Achatz, šef kuhinje jednog čikaškog restorana pre nego što iznese svoje kreacije na sto:

(za više slika klik ovde)

Cooking time

I za kraj, kad smo sve sastojke nabrojali, skicirali savršenu postavku, došlo je vreme i da smućkamo nešto. Nemamo namirnice? Idemo do prodavnice, po specijalni paketić, samo za naš recept. Šta sve neće pametni ljudi smisliti… Sve namirnice za određeno jelo, u jednom paketu. Na sajtu sa uputstvom, opisom, čak i preporučenim vinom. Kao šlag na tortu, potpuno jednostavna i očaravajuća prezentacija (primetila sam da još od onog Ikeinog kuvara otkidam na ovaj vid predstavljanja recepata):

I to bi bilo to za danas. Nadam se da ste ogladneli i uživali koliko i ja…

Bon appétit!

Oduvek sam volela kvalitetan crtež. Onaj koji ne mora imati ni trunku boje, niti puno linija da bi preneo suštinu. Iako sam crtanje ostavila iza sebe još na kraju srednje škole, nikad nisam prestala da se divim dobrim ilustracijama.

I tako kada sam još pre koji mesec naletela na Pascal Campiona na twitteru, znala sam da ću kad-tad preneti deo njegovih radova ovde. Pascal je animator i ilustrator iz San Franciska sa pozamašnom biografijom punom klijenata kao što su Dizni, Pixar i Cartoon Network. Ali njegovi radovi koje ću ovde izdvojiti nisu ni za kakav veliki i zvučni projekat. Ovo su radovi koje on objavljuje skoro svakodnevno na svom blogu i twitter nalogu, a pričaju priču o svakodnevnim sitnicama.

Da ne bih puno opisivala koje su to sitnice, pustiću slike da pričaju same za sebe…

a VERY hot day

Lazy Sunday Mornings

Trains

Ono što me oduševljava u ovim radovima je jednostavnost oblika i lepršave linije. I boje. Tako lepo barata tonovima i osvetljenjem da me svaki put oduševi. Ne znam za vas, ali meni svaki od ovih radova uspe da ispriča neku priču u sekundi.

U ovom videu Pascal priča o svojoj crtačkoj supermoći, o emocijama u umetnosti i koji su to momenti koje poželi da ovekoveči. Vredi pogledati.

Shaving

Warm

The Breakfast moves

PS. Mislim da ne moram da naglašavam da sam jedva odabrala koje slike da stavim, zato trk na njegov sajt, blog ili twitpic da ih pogledate još!

I naravno, klik na sliku da je vidite u punoj veličini.

Kako se vama čine?

Ne, ne mislim na dobro poznatu seriju, ako ste na nju pomislili. Nije da baš mogu da pričam o vremenu kada se još nisam ni rodila, ali mogu da vam pokažem šta imam iz tog vremena. Tj. šta moja mama ima.

Još kao mala sam obožavala da listam ovu veliku knjigu, odnosno 29 brojeva tinejdžerskog časopisa iz sedamdesetih godina, uredno ukoričenih. Tina, magazin za djevojke iz Zagreba.

Pre chatova, mailova, facebooka i svega, po časopisima su bile popularne rubrike tipa Dopisujmo se. Ono što mi je posebno drago je što je ovaj časopis spojio moju mamu sa prijateljicom sa kojom se i dan-danas čuje, bez obzira što se nisu godinama videle. Eno ih tamo, pišu pisma i dalje, i to obavezno penkalom. Probale su i e-mail, ali kažu da nema dušu :). Zato ovaj post svečano posvećujem njima dvema. (Silvija, ako čitaš ovo, osećaj se prozvanom :)

Ne znam da li ste ikada čitali nešto što je toliko staro, ali meni je užasno bila zanimljiva modna rubrika, i do beskonačnosti sam mogla da gledam modne skice. U svakom broju po par nacrtanih modela, često i od ruku čitateljki. Potpuni hipi šareniš :).

Umesto da ovaj post opteretim slikama, bila sam vredna pa sam svih 29 naslovnih strana slikala i upload-ovala na svoj flickr. Trk ovde ako vas zanima kako su izgledale. Ko zna, možda nekom posluži kao inspiracija… ili avatar :).